Putujem…. i stigao sam… u nepoznato :)

Poletjeli smo iz Istanbula, provirujem kroz prozor, posmatram grad iz vazduha… Pogled kroz prozor mi prekida stjuardesa (mnogo lijepa djevojka) kad je naišla s večerom (piletina po mom izboru). Ostatak vremena provodim uz film na ICE aplikaciji… Stižemo u Dubai i odmah iznenađenje (pristigli smo oko 01:00 iza ponoći), izlazim iz aviona i vreo vazduh napolju, ravno 36 stepeni celzijusa(ej sat iza ponoći). Busom nas transportuju od aviona do terminala 3, kontrola za putnike u tranzitu, prolazim do udobnih sofa u prizemlju tranzitne zone, tu se pružim na jednu i posmatram masu ljudi koji zure u monitore i traže njihv let u moru letova sa terminala 3. Odmor mi prekida jedan skockan momak koji pokazuje akreditaciju sa aerodroma (kasnije sam saznao da je iz kontrole servisa usluga na aerodromu), tu smo porazgovarali oko dvadesetak minuta(+za većinu -za  samo sat besplatnog interenta)

Lagano kunjanje, ustajanje u 08h, doručak (na račun Emirejtsa naravno), šetnja do gejta za let za Sao Paulo. Prilazim check-in lokaciji, prijavljujem torbu za čekiranje, kaže meni lik: “Može to kao ručni prtljag”(moja torba je dunlop teniska torba teška 13 kg), kažem mu da nije i da hoću da je čekiram, opet on da može kao ručni prtljag, na moje ponovno insistiranje da je ostavim kao čekirani prtljag, kaže on meni: “ajd okreni se da vidim još jednom” okrenem se i pokažem torbu, on namignu i kaže: “Ipak ručni prtljag”. Posle dva sata sjedenja, smjestim se u avion (opet mjesto do prozora), ručak, ICE aplikacija sa filmovima, razmjena osmjeha i mahanje sa članicom Indijske Olimpijske selekcije(teniserka-dubl igrač), popunjavanje ulaznog papira za Brazil (svi putnici u Brazil moraju popuniti identifikacinu karticu-papir koju će sigurnosna služba da uporedi s vašim pasošem i da pečatira datum ulaska), besplatan internet (opet sat vremena, ako želiš duže, 1 USD za 24 sata, moguće kupiti karticom). Nakon 14.5 sati leta stižemo u Sao Paulo (kasno popodne), sat i kusur čekanja za prolaz sigurnosne kontrole, Olimpijski pečat u pasošu, lagano do izlaza, susrećem volonterku u žutoj uniformi koja se oduševila na moje pominjanje da sam iz BiH (zaljubljena u Asmira Begovića-golmana BiH selekcije) i prva greška… Odlazim na šalter banke na aerodromu i mijenjam evropsku valutu za Brazilski Real, em što je kurs loš (nizak) em banka uzima 25 evra za transakciju-ovan neopjevani… Izlazim napolje i greška broj dva…. Plaćam 45.50 Reala (oko 13 evra) prevoz s aerodroma do Tiete autobuske stanice (regularan autobus) vožnja od 15 minuta…. Ako mi je za utjehu nisam jedini napravio grešku, dok sam čekao bus upoznao sam Estonku (Anete) pa jedno drugom kukamo kako je skup bus. Glavna autobuska stanica u Sao Paulu (Tiete) je ogromna, na tri nivoa i preko 100 perona a kupovina karata se obavlja na šalterima kompanija (svaka kompanija ima svoj šalter), dva sata protezanja, kupovina karte (90 Reala-25 evra) i prevoz do Rio de Janeira(7 sati, uobičajeno je 6 ali je bio zastoj zbog prevrtanja kamiona s balvanima na prelasku preko planine). U busu grupa mlađih žena, u razgovoru s jednom(google translate) saznajem da su njih 4 seksualne radnice i da idu u Rio jer su čule da će biti dosta posla pošto veliki broj ljudi dolazi u grad, dobio sam flajer na izlasku iz busa…. Welcome to RIO DE JANEIRO 😀

I ja ću na Olimpijske igre… kako?

Poznat sam u kraju da imam neobične ideje, ponekad okarakterisane kao “čudne” pa konstatacija da hoću da odem na OI u Brazil nije bila ništa manje “čudna”. Do te ideje sam došao čitajući utiske volontera na Svjetskom prvenstvu u fudbalu u Južnoj Africi…

img_20160801_072743  img_20160801_062031

Rekoh sebi: “Ajde probaj, ne košta te ništa” a koštalo me, i to dosta… na emotivnom planu, jer smoći snage nakon tri neuspješna pokušaja(SP u košarci u Španiji, SP u rukometu u Kataru, Omladinske zimske OI u Norveškoj) da u godinu i kusur dana prođem sve zadatke postavljene pred nas kandidate. Svakodnevno iščekujući novi zadatak, zapitao sam se bezbroj puta šta li nas to očekuje u Riju kad je ovakva selekcija u pitanju. Testovi, direktne situacije, grupni intervju….. Pa opet testovi, upoznavanje sa olimpijskim sportovima… I onda nakon godinu i 4 mjeseca, stiže obavještenje o prihvatanju moje aplikacije. Nisam mogao poželjeti ljepši poklon za rođendan(jedini je bio tog dana) jeeeeeaaaaaa uhuuuuuu.

Nakon toga još nekoliko testova(obaveznih) i iščekivanje pozicije i rasporeda…. stiže obavještenje da će pozicija biti poznata u februaru… ma ni blizu…. prođe februar, mart, april i početkom maja stiže i pozicija i raspored, EVS team member (u našem jeziku poznat kao Evropski Volonterski Servis) ali za Olimpijadu značenje skraćenice je Event Service team member-u prevodu sve i svašta, jer nakon prijema rasporeda dobih i opis radnog mjesta, 26 različitih zadataka… Kuku meni 😀 !!!!! Dan za danom prolazi i dolazi vrijeme planiranja odlaska u Rio de Janeiro..ja..  Skupih nekako lovu (hvala na pomoći Opštini Lopare, SAS doo iz Priboja i SEEYN mreži), kupim kartu i lagano na spremanje torbe… Al’ neće tako lako…. Nesretna AlItalija prodala 10% više karata nego što je kapacitet aviona(Sofija-Rim-Rio de Janeiro i nazad)-poznato kao “overbooking”. I tako ja ostanem bez karte na 3 dana pred polazak. Grozničava pretraga, telefonski razgovori preko okeana, kroz glavu prolazi svašta a najteže pada misao da ne idem na OI. Pomirim se sa situacijom, isključujem laptop i legnem da spavam. Malo prosla ponoć, budim se, uključujem laptop, pretraga me vodi na sajt Emirejtsa i pronalazim kartu(Istanbul-Dubai-Sao Paulo i nazad) za 1171 EUR, kupujem bez razmišljanja i spremam se za polazak…. Rio evo meeeeeeeeeee 😀

Spremam stvari, sjedam u bus kompanije sa kojom više nikada neću ići, kasnim na polazak za Sofiju(iz Beograda), odlazim do Niša, iz Niša do Pirota, iz Pirota taksijem do granice, granicu između Srbije i Bugarske prelazim pješke(500 metara), od granice do Sofije busom neke Turske kompanije, iz Sofije do Haskova(rodno mjesto Grigora Dimitrova) opet bus, od Haskova do Istanbula METRO kompanijom(dobri i udobni autobusi), kasnim na čekiranje prtljaga na aerodromu(gužva na ulasku u Istanbul-kroz glavu mi prolazi da ću da zakasnim na let: Istanbul-Dubai), ode sva kozmetika +litar Majevičke šljivovice, i ja sa mojom velikom torbom u avion….. Let počinje i onda tek nekih pola sata kasnije osjetim olakšanje uz kafu…..

P.S. Hvala i mom internet provajderu Zona.ba i partneru Teo.net za besplatan internet.